Ко смо , ко су наши преци , како се развијало школство у подручју у коме живимо само су нека од питања која требамо себи поставити. Историја у васпитном процесу има примјеран значај у формирању националног идентитета и развоја личности. Kолико су, кроз историју, учитељи дали допринос развоју школства на територији града Зворника.
До података о учитељима смо дошли захваљујући објављеним књигама зворничких аутора „Зворник, слике и биљешке из
прошлости“ од Мехмеда Худовића, „ Зворнички споменар“
историчара Зорана Ивановића и „ Зворник“
Алије Узуновића.
Кроз историју
остало је спорадичних трагова о школству, а веома мало о учитељима који су били
значајни у описмењавању народа. Спорадични су и подаци који говоре о било каквом виду
описмењавања
српског становништва зворничког краја у вријеме турске владавине. Постојање оближњих манастира Тавне, Папраће и
Ловнице, као и сједиште епархије у Зворнику, до 1853 године, били су разлози боравка или рада, ријетко писмених људи и учитеља у овом крају.
Подаци о школству у Зворнику су разбацани по различитим документима. У архивама се спомиње да је Православна основна школа у Зворнику почела са радом за вријеме турске владавине. Зна се да је у њој у периоду од 1870 до 1878 године био учитељ Живко, а од 1878 до 1884 Ненад Обилић из Травника . Када је умро сахрањен је на зворничком православном гробљу. Споменик су, од прилога, подигли бивши ђаци, припадници разних националности , због чега, на споменику вјероватно није уклесан крст - него књига, писаљка и цвијет дјетелине , као симболи знања, писмености и младости.
Аустро-угарске власти су 1886. отвориле државну
(народну) основну школу, тако да су до Првог свјетског рата у Зворнику
постојале двије школе. Због недостатка
школског кадра за учитеље су наприје постављени
подофицири, а 1882/83 отворен је трогодишњи учитељски курс, који је
1886/87 године прерастао у редовну учитељску
школу.
Нова зграда за Православну основну школу која је подигнута
1888.
године имала
је четири учионице, двије канцеларије и кабинет. Од прилога су је, за своју дјецу изградили Зворнички Срби,
али су њу похађала и дјеца
других конфесија. Била је у власништву Српске православне цркве. „Ова школа радила је све до сарајевског атентата, када
је био забрањен њен рад“, наводи у својој првој књизи „ Зворнички споменар“
проф Зоран Ивановић. Од 1914. са радом је започела јединствена
основна школа.
Школство у 19
вијеку у зворничком крају је било изненађујуће развијено. Постоји низ података у
којима се помиње постојање српских школа и учитеља од почетка 1800-те године па
све до I Светског
рата. У тадашњој држави – Аустроугарској пре I Светског рата.
Др Владимир Ћоровић помиње да су поред сарајевске, само још двије школе радиле, једна у Мостару, а другу у Требињу.
„Први помен о српском учитељу „зворничке вароши“ датира из апосатола који је откупио српски учитељ 09.12.1816., непознатог имена, за двадесет гроша. Двије године касније, у запису од 6 марта 1818. неки Јосиф Поповић „от“ села Папраће помиње српског учитеља Тому кога писац тог документа назива „мађистром“.Такође се помињу и имена учитеља Живка Марковића и нешто касније Стефана Пантелића који и умире у Зворнику.
Постоји и писани
траг да је и у Локању, селу надомак Зворника,
23.марта 1829 боравио учитељ Живко, а да ли је он онај Зворнички учитељ
из 1818. или неки други није познато, односно не зна се .
Не зна се тачно
ни када је основана српска школа у Зворнику, већ се самим помињањем учитеља
долази до закључка да је и школа радила. Међу рачунима Српске православне
црквене општине у Сарајеву налази се и онај по коме је исплаћено даскалу у
Зворнику 5 гроша и 20 пара.
Иако нема других
сигурнијих података може се закључити да је школа у Зворнику основана много
прије него у годинама које се овдје помињу, како се наводи у поменутим књигама.
У књизи „Зворник“ наводи се исти овај
податак, те „да Српску школу у Зворнику спомиње Иван Фрањо Јукић, а Конзуларни
агент Маричић у новембру 1854 године у свом
извјештају наводи да је у зворничкој српској народној основној школи
учитељ Петар Саричић. И у зворничком насељу Локањ радила је такође српска
основна школа (од 1829). У изворима се спомињу имена њених учитеља Живка (21.март
1829) и Василија Остојића (1866).
Током аустроугарске
владавине 1886 отварају се народне основне школе у Зворнику, те насељима
Скочић и Козлук. Школа у Зворнику, наводи се имала је седам учионица, учитељски
стан, водовод, врт од 70 и игралиште од
90 ари. Почело се са 27 ученика, којима је учитељ био Агатангел Ковачевић звани
„ Зеко“. У аустоугарском периоду отворене су на подручју Зворничке тада
општине, народне основне школе у Брањеву ( 1895) и Дрињачи ( 1903). Први учитељ
у Брањеву био је Самуел Хац, а у Дрињачи Стеван Бричић.
Почетком
Првог свјетског рата прекинут је рад у
школама зворничког подручја , који је поново настављен 24.априла 1916 године и то прво у Зворнику,
док су остале школе почеле са радом школске 1916/17 године. Учитељи су у каснијем
периоду у Зворник долазили из различитих подручја, па се тако у мемоарима Живка
Црногорчевића, помиње Симо Милојевић,
родом из Црне Баре у Србији, који 1853. прелази
да ради у Тузлу да учитељује. У два наврата у Зворнику је учитељевао и
Илија Пеавасовић родом из Страдина у Далмацији.
Учитељ Ристо
Стефановић из Зворника радио је у Српској школи у свом граду , да би потом
прешао да ради у Српској школи у Тузли. Био је лични пријатељ, наводи проф
Ивановић, Рашид – бега тадашњег тузланског кајмекана (предстојника) кога је научио да говори српски језик.
Професор Зоран Ивановић
у свој књизи не наводи детаље о раду и животу учитеља, али на објављеним
фотографијама наводи да су наставници Грађанске школе у Зворнику 1934/35 године били Станимир Милошевић –
Акацин, Барбара Ћеса која је предавала немачки језик, Миодраг Трифуновић,
Милица Момчиловић и Која Станић (за цртање), поп Драгомир Остојић, док је директор био Илија Петровић. Он је објавио и слику зворничког учитеља из
аустроугарског периода Ђуре Кончара, као и Јове Нарића који је био учитељ у
Тршићу.
У међуратном
периоду на подручју Зворника отварају
се школе у Тршићу 1930,
потом у Шепку 1929, а повремено
су у Зворнику радиле још и Женска занатска школа и Шегртска школа. Поред ових, посебно је занимљив податак да је
од 40 срезова Дринске бановине, Зворник, у односу на број становника који је
долазио на једну школу, само од Кладња,
имао више школа.
У књизи „
Зворник, слике и биљешке из прошлости“ објављен је податак да је пред
почетак II свјетског
рата на подручју тада среза Зворник радило
11 народних основних школа, Грађанска школа трговачког смјера, Мушка
занатска школа и Женска стручна школа . Основне школе поред оне у
граду , радиле су у зворничким насељима Козлук,
Тршић,
Скочић, Брањево, Шепак, Дрињача, Лијешањ.
Након Другог
свјетског рата , отворено је много нових школа . Тако је напримјер у зворничком
насељу Дрињача основна школа до
1955 радила као четвороразредна, да би
прерасла у шестогодишњу, па у осмогодишњу, чија је прва генерација изашла 1960
године. У насељу Пилица , школа је прво
радила као четвороразредна, да би 1972 године у њој школовало свих осам разреда
основне школе.
Интересантан је
податак да су ученици, као што је случај
у Тршићу и Пилици али и другим школама
на подручју Зворника, у недостатку клупа од куће доносили столичице, а као
наслон за писање користили су своја кољена.
Данас у Зворнику
ради шест матичних основних школа, двије средње школе.
Ове школске године
основно образовање похађа укупно 3.853 ученика, а средње школе
1.514. Првачића је 330, док је први
разред у средњим школама уписало 413 ђака.
Зворник је данас
и центар регије по питању школства, посебно у средњошколском образовању јер у зворничким средњим школама наставу
прате и ђаци из околних општина Републике Српске, Србије и Федерације Босне и
Херцеговине.
Средњошколском
образовање у Зворник, наводи се у књизи „ Зворник“ утемељује се у периоду
између два свјетска рата. Као тип ниже стручне школе Зворник је имао шегртску
тј занатску школу, у којој се настава обично одвијала у вечерњим сатима или
недељом пријеподне, а држали су је учитељи хонорарно.
Одмах послије
Првог свјетског рата 1920 отворена је
Трговачка школа , која је 1923 транформисана у Грађанску школу трговачког смјера. Наставу су изводили пет
наставника управитељ Илија Петровић,
Станимир Милошевић, Ковиљка Марковић, Милица Момчиловић и Катарина
Радосављевић.
То је до почетка
Другог свјетског рата била једина средња школа у бирчанској регији. Уочи Другог свјетског рата школа је имала шест редовних наставника и 118
ученика.
